Овај пут свечана додела књижевне награде организована је у Великој сали СО Србобран. У суботу увече „Ленкин прстен“ уручен је песнику из Панчева, Бојану Васићу. По одлуци стручног жирија награде, његова песма „Крупноока“ проглашена је за најлепшу љубавну песму која је објављена у последњих годину дана. Одлуку је донео жири у саставу доц. др Јелена Марићевић Балаћ, Биљана Пушкар и председница жирија др Драгана В. Тодоресков.

– Од када је награда установљена наша је идеја да заједно славимо љубав и уметност и да чувамо сећање на Ленку и Лазу, а тако је и сада. Зато ми је драго што видим да и данас у публици седи неко од потомака славне србобранске породице Дунђерски, и што с нама деле ове лепе тренутке, рекла је, између осталог, директорка Дома културе, Јулкица Поповић.

Награду Васићу уручили су председник општине Србобран, Радивој Дебељачки и Јулкица Поповић.

Након што је примио награду беседом се присутнима обратио песник Бојан Васић.

– Ишчитавајући Костићеве песме и историју породице Дунђерски осетио сам се другачије обавезаним према Ленкином него да ова награда носи име Лазе Костића или наслов песме којом је овековечен њихов однос. Има нечег далеко личнијег, наизглед тужнијег, у суботњем ходочашћу у ком се задушнички преплићу времена, Србобран помало опет постаје Сентомаш, а сенка оне којој су дан рођења и смрти близаначки здружени помаља из сваке изговорене речи.

И ове речи, било да су у питању стихови песме, странице тајног дневника вођеног на француском, или можда књига којом фикцијски проговара Ленка сама, све оне покушавају да дотакну оно што се речима не може, а мора се досегнути – однос између љубави и смрти, суштину људске егзистенције. Речи никада нису пуке речи. Баш стога што смо свесни њихове недовољности, ми се изнова враћамо поезији која својом звучношћу, полисемијом, индиректношћу понајвише успева да досегне нешто од неухватљиве реалности реалног, пре можда него колоквијална реч или праволинијска путања разума.

Свака истински добра песма изграђује сопствену реалност, и баш тиме, зачудо, додирује нешто недокучиво стварно. Ако у томе успевају и друге песме, шта онда рећи за ову која поседује и тежину барокне грађевине и роматичарски, космички узлет у небеса; и мистички занос који у себи здружује истинску покајничку и молитвену сакралност и чулност паганског раја коју Исидора чувено именује изгоретином, а куда се недуго за Костићем запутио Растков Набор Деволац. Санта Мариа делла Салуте неразмрсиво је преплитање платонског и плотног, и плутонски и аполонски и бахантски монументално израђена плинта на коју се ослања модерна српска поезија. Истовремено и Лазина лабудова песма, и последња песма српског романтизма, а прва настајућег модернизма, грандиозна, а усамљена у времену у ком се појавила, деценију непрочитана, написана тако да векује у језику којим је саздана.

Можда зато толико снажно у мени ођекује почетак Костићеве пете октаве, где покајничко обраћање Богородици постаје заљубљена исповест. Тад моја вила преда ме грану, каже песник, а ми сместа у том громогласном тад осећамо како искрсава она – истовремено и Еуридика, и Беатриче, и још нешто неухватљивије, треће, што подрхтава светлом и славом будућег века – пред нама се појављује она као да је уместо тад у стиху записано сад. Јер Лазином песмом намерно су помешана времена, ућутале су разлике између година, између прошлог, садашњег и будућег, помрсио се рачун неумољивим суђајама.

Својим позним, бунтовно орфичким окретањем Ленки, Лаза је превредновао читав живот, безњеницу сажевши у сневани, недоживљени тренутак што стоји насупрот празној вечности васионе, прожимајући је и оживљујући, стварајући рајско време у које улазимо сваки пут када читалачки закорачимо у ову велику песму.

Као несуђени прстен за Ленку, језички на свој начин управо савршен, занавек зачаран дубоким поетским смислом, Санта Мариа делла Салуте позива нас да сваке године изнова и својим речима узмемо удео у њеном надахнућу. Захвалан сам жирију што је песму „Крупноока“ као двадесету придружио награђеном низу који то слави. Хвала вам на томе“, рекао је у својој беседи Бојан Васић.

У програму доделе награде наступили су глумац Небојша Миловановић који је говорио стихове Лазе Костића, песму „Санта Мариа Делла салуте“, а музички су вече употпуниле глумица Мина Лазаревић и чланица Опере Народног позоришта у Београду, Наташа Радовановић.

Бојан Васић (Банатско Ново Село, 1986) српски је књижевник и књижевни критичар. Поред поезије објављује у прозу. Добитник је награда „Млади Дис“ и „Матићев шал“ за збирку Срча, награда „Мирослав Антић“ и „Васко Попа“ за књигу Топло биље, као и награде „Бранко Миљковић“. Заступљен је у низу генерацијских избора. Васићеве песме превођене су и на словеначки, пољски, енглески, немачки и македонски језик. Члан је Српског књижевног друштва. Живи у Панчеву.

Kрупноока

Више те не видим у седлу,

већ негде покрај натрулих

стубова, док нежно испушташ

узде и чилиш у прошлост попут

свих других заборављених

митова. Позна је јесен и

сумрак у сенке измешта

суштину ствари, овде, где

газим по празном тлу,

више нема понављања и

других долазака, само се

под налетом ветра вечно

гибају прозорска стакла

и умор градова светлуца

суво, усна стиснута у

неизговорену реч. Док

кроз твоје музејске собе

време помера народе

као опало лишће, ти не

чујеш ништа, следећи хладне

топоте сенки о које бију знојаве

узде што си их нежно испустила.

Песма је објављена у збирци Кротко (Народна библиотека Стефан Првовенчани из Краљева, 2025)