Позоришна представа Аматерског позоришта у Србобрану, „Шума која хода“, премијерно је одржана у сали Малог позоришта током ове суботе. Тиме је драмска секција остварила свој циљ припреме друге представе до краја године, постављен још у септембру.

Подсећамо, премијерни наступ Аматерског позоришта, одржан је још летос током менторства Наташе Живковић, режисера представе „Љубав, Навика, Паника“ која је овој деци била глумачки првенац.

Нову комедију, „Шума која хода“, насталу на основу истоимене збирке кратких прича великог Љубивоја Ршумовића, осмислила је и режирала Лидија Стевановић, глумица и првакиња Српског народног позоришта у Новом Саду, нови ментор глумачке секције.

Укупно три месеца деца су се припремала заједно са Лидијом, а о томе колико су те припреме биле продуктивне, најбоље су посведочиле овације и измамљени осмеси србобранске публике, која је прва добила прилику да посматра овај глумачки ансамбл.

Првакиња Српског народног позоришта, тврди да је задовољна учињеним, као и квалитетним односом који је успела да оствари са децом.

„Мени је на првом месту јако драго што сам упознала ову дечицу, никада пре нисам радила са овако младим људима. Најмлађи од њих има 8 година, а најстарији 15. Ово је било велико искуство за мене, а сигурна сам и за њих. Постигли су велики успех у смислу владања на сцени, поимања позоришта и схватања глуме уопште, али ово је ипак почетак и има још доста да се ради. Радили смо и на општем образовању, причали смо о књижевности, о ономе шта раде у школи, о интересовањима, школи, језицима које уче, томе шта су им жеље и др. Много времена смо, заправо, провели у дружењу и упознавању.“ – казала је Стевановић, додајући: „Током ова три месеца имали смо само две пробе недељно, а они као ђаци имају много обавеза и све то било је тешко уклопити али успели смо. Ја сам задовољна и могу да рачунам на њих као један тим, који може да направи и више од овога. Велика је жеља деце, директорице Дома културе и мене, да наставимо сви заједно радом, што ипак понајвише зависи од времена и организације. Надамо се и да ћемо се и проширити и да ће нам се придружити и друга деца и да ће нас бити још више.„

Милица Зарић, директор дома Културе, изјавила је да се поноси учинком младих глумаца, као и сарадњом коју је Дом културе остварио са глумицом:

„Врло сам поносна на младе глумце, с обзиром на то да су имали само три месеца за припреме. Ако изузмемо октобар месец, у ком су вежбали дикцију, гестикулацију, деца су за два месеца спремила баш добру представу и коментари људи који су гледали представу јесу да је напредак видан, да то сада више нису аматери већ прави глумци који знају шта раде. Јако сам поноснана њих јер су били истрајни и вредни, и оно што сада могу да најавим да они настављају са радом и наредне године и да ће обићи различите градове по Војводини. Сматрам, да што већи број деце треба да види ову представу, јер свакако имају шта да науче. Сам текст, а и стихови које су они говорили, веома су поучни и то треба да се чује“

У представи су глумили Милана Бајзер, Теодора Момчиловић, Теодора Јојкић, Владанка Миланков, Михајло Шајин, Биљана Јацић, Угљеша Сурдучки и Самуел Јанковић. Након окончања представе, видно узбуђени постигнутим успехом, млади глумци имали су и сами шта да кажу.

„Нама је пре свега велика част што смо добили прилику да радимо са Лидијом. Много смо се трудили и дали све од себе, а верујем да све нас овде глума испуњава и чини радосним и сматрам да смо овом представом достигли велики успех.“ – рекао је Угљеша Сурдучки, а потом нам се обратила и Теодора Момчиловић:

„Напредак се дефинитивно види, не само код мене него код свих нас. Много смо научили кроз рад са Лидијом, којој бих се захвалила, заиста, она је за све ово и заслужна. Стварно смо за кратко време успели да се спремимо, ја сам одушевљена све ми се јако свиђа.„

Наступ који је на публику оставио највише утиска, био је ексцентрични лик младе Теодоре Јојкић, која каже да јој је додељена улога и више него легла. Попут осталих, наступила је храбро и без треме препуштајући се магији сцене у тој мери да није дозволила да је поремети ни најмањи пропуст, иако један такав – с осмехом додуше – признаје.

„Ја сам исто одушевљена свиме и задовољна сам како сам ово успела да изведем, с обзиром на то да сам се помало мучила са текстом. Не знам колико је то било видљиво. Делује врло једноставно када се прочита, али запамтити га није било лако па сам морала мало да импровизујем на сцени. Надам се да то нико није приметио, иако ће сазнати кад ово прочитају. Морала сам да се снађем и изведем све до краја онако како сам мислила да је најбоље.“ – изјавила је Теодора.

На самом крају, обратила нам се и пијанисткиња, Биљана Јацић:

„Драго ми је што сам учествовала у овом пројекту зато што су у њега били укључени неки мени драги људи, моји пријатељи. Срећна сам што сам могла да помогнем када је у питању музички део представе, а можда се у будућности и ја пронађем и у глуми.„

Представа је била изузетно посећена, а унутар жамора одлазеће скупине, могле су се чути искључиво речи хвале.