Ленкин Прстен – Дом Културе Србобран

У жељи да подстакнемо књижевно старалаштво у области љубавне поезије, а у знак сећања на

девојку Ленку Дунђерски, која је била инспирација за најлепшу љубавну песму написану на

српском језику „Santa Maria della salute“. Дом културе је 2006. године установио манифестацију књижевну награду „Ленкин прстен“.

Награда се додељује сваке године у новембру за најбољу љубавну песму, написану на српском

језику, први пут објављену у периоду између две награде. Награду чине плакета, прстен,

диплома и новчани износ. Све ово је регулисано Правилником о додели књижевне награде. О

номинацији одлучује трочлани, стручни жири, који прати током целе године све песме

објављене у књижевној периодици и песничким збиркама. Нешто што издваја ову књижевну

награду од других је што се у оквиру манифестације „Ленкин прстен“ промовише историјат

најпознатије србобранске породице Дунђерски која је родоначелник грађанске културе на

нашим просторима као и највећи покровитељ у култури деветнаестог и почетак двадесетог

века.

До сада је прстен понело четрнаест наших песника.

Досадашњи добитници су: Матија Бећковић, Војислав Карановић, Александар Лукић, Благоја

Свркота, Ђорђе Николић, Ђорђе Кубурић, Перо Зубац, Саша Радојчић, Благоје Баковић, Тања

Крагујевић, Драган Јовановић Данилов, Мирослав Алексић, Јана Алексић и Иван Негришорац.

Жири ради у следећем саставу доктор Зоран Ђерић – председник, професор књижевности

Биљана Пушкар – чланица и доктор Драгана В. Тодоресков – чланица.

Организатор Дом културе Србобран

КЊИЖЕВНА НАГРАДА

„Ленкин прстен“

Добитнци награде и награђени љубавни стихови

Матија Бећковић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2006. годину.

Награђена је песма „Парусија за Веру Павладољску“

ПАРУСИЈА ЗА ВЕРУ ПАВЛАДОЉСКУ

Ње више нема – то је био звук

Из клиничког центра, преко телефона

После којег је завладао мук

И осиротела цела васиона!

А вест да на свету више није она

Проносио је ноћних тица хук

И на велика и на мала звона.

Као и свако овлашћено лице

На тим речима је баш инсистирао

Онај из централе (или мртвачнице)

А да је то стих није помишљао

Камо ли да га је неко написао

Мада ге је увек тачно цитирао

И био сигуран у њен смисао.

Те три речи, до тад, беху бар за мене

Само половина чувенога стиха

Из Бранкове Туге и из Опомене

И мог младићског личног Октоиха

У који сам га давно уврстио

Ал кад преко жице бану испотиха

С мојим животом се туђ стих укрстио.

Пре него њу сам био уочио

Знао његова многа тумачења

А чим сам је срео њој га и рекао

Али са оним што је прорекао

Најгорим од свиг могућих значења

Тек сам се срео и осведочио

Кад ме мртвозорник са њим пресекао.

Повуци ту реч! Тад сам заискао

А он упита само: „Где то пише?“

Па прошапутах да не би врискао

Како може звука да не има више?

Место да о томе са мном полемише

Он од свега што је у грлу стискао

У слушалицу гракну: „Никад више!“

Мада није знао ништа сем да граче

Опет је на четири слога набасао

Која у песништву већ толико значе

И тако на оба света распламсао

Број стиха с животом да се спаси и унеби.

Гавран зарати са својим рефреном

Бранко са Тугом, Туга са Опоменом

Ева с Првомајком, Тело са Логосом

Вера с Павадољском, Ерос с Танатосом

Амин с Алелујом, а Смрт са Христом

Орфеј са Лиром, Један са Тројицом

Алфа са Омегом и Богородицом.

Као кад неког из строја издвоје

И на лицу места преко реда смакну

Тако су и њу хтели да одвоје

Али се обуче у звук и умакну

Сва од небеса она је и била

И откако се на земљи родила

На њу више никада није силазила.

Што је књига брже стране окретала

Час по овоме час по оном свету

И тако смрт и живот премештала

Преко телефона и по интернету

Једна истина се сама очитала

Да у њој нема и не може бити

Ничег што се икад може изгубити.

Мада је мој сваки дисај и без тога

Одувек знао боље од икога

Да ли ње више нема или има

И да не било нигде никаквога

Дашка живота у свим световима

Без оне која је све и свја у звучју

И све галаксије држи у наручју.

Упркос сагласју свих специјалиста

Ултра звука, скенера и отпусних листа

Са доказима чисте поезије

Та што беше смртна сада више није

И знао сам где је и да доћи мора

И чекао сам је ту најспокојније

До потпуног престанка рада мог мотора.

Свемир прозвуча матерњом математиком

Орфеј срасте с Лиром и Еуридиком

Вера с Павладољском, Муза са Песником

Пет самогласника са Осмогласником

Рукопис звежђа са надграматиком

Музика сфера са математиком

Снег у облаку са ономастиком

Гора на Гори с Гласоговорником

Реч на почетку поста звук на крају

Што слави само жизњ бесконечнају

Једнају чистају и непорочнају

Јер ње више има откад само сија

Речи су ноте – језик мелодија

Само Бог је песник – други су копија

А над поезијом блиста поезија!

О аутору: Матија Бећковић је рођен 29. новембра 1939. године (на Св. апостола Матију) у Сенти, где му је отац Вук као краљевски официр службовао. Мајка Зорка Таушан била је кћи солунског добровољца Миладина, насељеног у Кањижи. Породица се више пута селила а кад је почео Други светски рат, склонила се из Новог Сада, код свог рода у Веље Дубоко. Основну школу завршио је у селу Веље Дубоко, ниже разреде гимназије у Колашину и Славонском Броду (код тетке), а вишу гимназију са матуром у Ваљеву.

Школске 1958/59, године уписао се на Филолошки факултет у Београду на групу за југословенску и општу књижевност.

У шестом разреду ваљевске гимназије је освојио прво место на Литерарном конкурсу. За први књижевни хонорар добио је новчану награду од 12.000 динара, од којег је купио карирани сако; по том сакоу је и данас препознатљив. Прву песму „Прелудиум“ је штампао као гимназијалац 1957. године у „Младој култури“. Прву књигу, посвећену својој животној љубави, која носи наслов са њеним именом је објавио 1962. године. Поема је доживела изузетан успех, а следеће 1963. године примљен је као познати стваралац, у Удружење књижевника Србије у Београду. Касније ће бити изабран и за његовог председника.

Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. У Народном позоришту у Београду је 1978. године изведена „Међа Вука Манитога“, а потом монодраме „Рече ми један чоек“ и „Не знаш ти њих“.

У Загребачком театру „ИТД“, „Казалишту младих“, „Јазавцу“, „Театру ММ“, Српском народном позоришту, „Клубу М“, изведене су позоришне представе по Бећковићевим текстовима.

У Савременом позоришту у Београду изведена је 1970/71. комедија „Београд некад и сад“, са истоименим комедијама Стерије и Нушића.

Написао је две телевизијске драме и две једночинке за дјецу које је Телевизија Београд емитовала 1966. и 1967. године.

Адаптирао је (са Бориславом Михајловићем Михизом) „Горски вијенац“, представа је изведена на сцени Народног позоришта у Београду.

Драмска поема „Че – трагедија која траје“ (са Душаном Радовићем) преведена је на њемачки језик (Che: Tragödie, die andauert, Frankfurt am Main 1969) и енглески (Che: Permanent tragedy, New York 1970).

Записи из књиге „О међувремену“ преведени су на енглески под називом „Random Targets“ 1970. године.

За своје пјесништво Бећковић је добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Одзиви Филипу Вишњићу, Библиос, Награду Вукове задужбине, Његошеву награду, Жичку хрисовуљу итд.

За поему „Ћераћемо се још“ добио је награде Типар, Златни бестселер, Јован Дучић и Лаза Костић.

За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године. Члан је Српског ПЕН центра.

Матија Бећковић је 1989. године добио Седмојулску награду за књижевно стваралаштво.

Војислав Карановић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2007. годину.

Награђена је песма „Тунели“

ТУНЕЛИ

Не кроз земљу, кроз ваздух
Ти тунели су прокопани.
А ми, као да смо још у песку,
На дну невидљивог океана.
Испрва споро, ипак се покрећемо,
Улазимо у те прокопе.
Да ја избијем на чистину
Твог погледа, ти на празан
Простор мог додира. Твој дан
Дирнуће перце ишчупано
Из крила моје душе.

И ево нас, где мирно

Кроз тунеле пролазимо,

Дотиче се, једно

другом разгоревамо

пламен жеђи,

испијамо се погледима.

У лудој озареној нади

Да више нисмо раздвојени.

Али, комади неба

Почињу да нам се

Над главама одроњавају.

Тишина прошарана

Звуцима, која је гнездо

Свијала у ушним шкољкама,

Одлеће далеко од нас,

А громаде ваздуха затрпавају

Пролазе, попуњавају

Празнину између

Тебе и мене.

О аутору: Војислав Карановић је дипломирао на групи за југословенске и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију и есеје. Поједине песме превођене су му на више језика. Ради као уредник у Радио-телевизији Србије. Живи у Београду.

Објавио је књиге песама: Тастатура, Записник са буђења, Жива решетка, Стрми призори, Син земље, Светлост у налету, Дах ствари – изабране песме, Наше небо, Унутрашњи човек, Поезија настаје: изабране песме / Poetry originating: selected poems: bilingual edition, Избрисани трагови, као и књигу есеја Ослобађање анђела.

Песме су му заступљене у више домаћих и страних антологија и преведене на многе стране језике.

За своју поезију добио је мноштво награда: „Бранко Ћопић“, „Бранко Миљковић“, „Меша Селимовић“, „Ђура Јакшић“, „Васко Попа“, „Златни сунцокрет“, „Змајеву награду“, „Дисову награду”, награду „Десанка Максимовић”, Златну значку Културно-просветне заједнице Србије, међународну награду „Тудор Аргези”.

Александар Лукић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2008. годину.

Награђена је песма „Несталне уобразиље – Русаље”

НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ

Где су се сакриле те жене

које ми се подаваху у сновима,
куд су утекле сад, оне, драге диве
које сам несебично љубио гушећи се
од пољубаца у сновима на тренутке,
зар нестадоше моје несталне уобразиље
негданих ноћи тек тако?

Остадоше ми само крвава плућна крила
извађена из њихових груди –
висе у мојим шакама крта и нестална
осипају се кроз прсте из дана у дан.

Моје гиздаве Русаље са уснама напућеним,
и белим доколеницама на листовима
остало ми је да маштам
о вама, но, и тоје нешто.

Пре но вас убије светлост. Густа обредна
светлост јутра у вишњику. Не дозвољавајући
да ми се покажете после сна

Где сте сад лепе нестале,
одевене у хаљине зелене леске,
моје тело није намењено
за ваше гробове.

Можда Русаље колају светом,
преварим се и помислим понекад,
да би ме варале са патуљцима,
са наличјем оног што сам некад био,
мистрија или мистерија
у пећини при запаљеним свећама.

Русаље су ми долазиле у снове
са бушенима – свиралама
од сирове коре липе. У време кад је цветала зова,
жалостиле су нечије судбине.
Да би затим одбациле свирале
и као уплашене свраке навалиле на мене.
Можда су се то само оне
објавиле из своје смрти
жељне за драганом,
за бујањем пролећа жељне,
од свих годишњих доба
најрадоснијим празником у Хомољу.

Ја знам да су свратиле у пуст крај
мојих снова, љубави жељне,
спремне на просидбу. Куд нестадоше, оне?

О аутору: Александар Лукић је рођен 6. августа 1957. године у Мишљеновцу. Основну школу је похађао у родном месту и Турији. Средњу школу је завршио у Кучеву, а дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду.

Почео је да пише и објављује као студент уз старијег брата Мирослава. Песме објављује у београдској Књижевној речи. Књижевна омладина Србије му објављује прву књигу песама „У вагону Розанова“, за коју је добио Бранкову награду. Прочуо се по песми „Пољска муштикла“, због које су својевремено биле расписане политичке потернице.

Лукић живи и ради у Пожаревцу, као директор у Центру за културу и уредник Едиције БРАНИЧЕВО.

Са старијим братом Мирославом Лукићем основао је Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, који је излазио кратко (1998). Уређивао је часопис „Браничево“ у два наврата (1994-1995, и од 2008). Александар Лукић је, у едицији коју уређује последњих неколико година, објавио велики број наслова из различитих области књижевности и културе.

Као песник је превођен на румунски, француски и енглески језик.

Благоја Свркота добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2009. годину.

Награђена је песма „Седам малих песама“

СЕДАМ МАЛИХ ПЕСАМА

Твоје ме срце дира

Негде на прагу

Врхом својим

И иглице у оку

Теку пругом успомена

Открио сам тајну

Да устајеш кад свици нестају

И да се са зрацима стапаш

У вртоглавицу

Која греје као прва љубав

III

Увек као први пут

Засветли твој осмех

У зеници којом милујеш

Само делић секунде

До лепршавог бола

Који је бржи и од пољупца

Тог јутра ће осмех заменити снове

И донети извор

У собу пуну цвећа

Као талас у таласу

Сакрило се срце у грудима

И не зна на коју ће страну

Остаје једва да куца

Остаје тихо да јеца

Све док га не изда снага

И док се не окрене

Као талас у таласу

Сакриле се очи

И заборавиле на дан

Који није само

Почетак краја

VII

Ти си као срећа

Ти си као ветар

Ти си као капљица кише

У срцу крхких успомена

Заувек знам

О аутору: Благоје Свркота је основну школу „П. П. Његош“ завршио у Сивцу, гимназију у Сомбору, а Филозофски факултет (Катедра за југословенске књижевности) у Новом Саду. Од 1965. године објављује песме, књижевну критику и есеје у многим листовима и часописима.

Приређивач је и уредник више издања из области књижевности, историје, историје уметности и сликарства, као и из области природних наука.

Професионално се бавио новинарством. Био је новинар и уредник омладинског листа „Покрет“, „Сомборских новина“, Радио Сомбора, директор Информативног центра Сомбор. Био је члан Скупштине ЈРТ и члан Савеза новинара Југославије.

Обављао је дужност потпредседника Извршног већа и председника Извршног одбора Скупштине општине Сомбор. Био је члан Главног одбора СПС. Радио је у Пошти.

Члан је Друштва књижевника Војводине од 2006. и Удружења књижевника Србије од 2010. године. Живи и ради у Сомбору.

Ђорђе Николић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2010. годину.

Награђена је песма „Фрушка гора“

ФРУШКА ГОРА

Фрушка гора нас утка у небо,

Наш камен – праг за Божја врата,

Усудни грумен што нас прими

Субина српског Арарата.

Као на крилу Богомајке,

На гори никоше манастири,

Да нам се на грешнима на посртају

Богомдан тропрст у крст смири.

Господ нас данас у храм уводи,

Избегле греху злог небрата,

Да нас избави сред бесуђа

Са наших крвавих Еуфрата.

Ронимо небу из Потопа,

Панонски морем умивени,

Вођени руком невидовном,

И ми смо с гором вознесени.

О аутору: Ђорђе Николић (1949) је оснивач (1974) и члан Управног одбора познатог Чикашког центра за поезију у коме сваког месеца већ 33 године под окриљем једног од највећих музеја на свету, чикашког Арт института, наступају највећи амерички и светски писци, чиме је увео у редован репертоар и српску ћирилицу и српске књижевнике који гостују у програму.

Као студент, у Америци је седамдесетих и осамдесетих година сарађивао са елитним руским и пољским емигрантским књижевницима-дисидентима. Књижевни салон Николић у Чикагу годинама је познато америчко стециште чувених светских писаца као што су били Јосиф Бродски, Часлав Милош, Тимотеуш Карпович, Андреј Вознесенски, затим Ева Липска, Андреј Кодреску, В.С. Ди Пиеро, Алан Шапиро, Бил Хант, Марк Стренд, Чарлс Симић, Мери Кинзи и други.

Редовни је члан истакнутих академија, књижевних удружења и установа у свету, укључујући Америчко удружење писаца, Академију америчких песника, Друштво америчких песника, Друштво средње-западно америчких писаца, Америчко друштво песника, удружење књижевника Србије и ПЕН Центара у САД, Русији и Србији.

Међу добитницима првих националних признања за изузетан допринос, резултате и заслуге у сарадњи и јачању веза матичне државе са дијаспором и Србима у региону налази се и велики српски патриота Ђорђе Николић из Чикага. Награда „Вук Караџић“ се додељује за изузетан допринос, резултате и заслуге постигнуте у области употребе, учења, чувања и неговања српског језика и ћириличког писма међу припадницима дијаспоре и Србима у региону.

Ђорђе Николић је рођен у селу Раброву покрај Опленца, од оца Милуна, и мајке Надежде. Потиче из дома Епископа Дионисија, епархијског архијереја Америчко-канадске епархије Српске православне цркве. Почетком седамдесетих година Николић је из политичких разлога емигрирао у Америку. После стицања магистеријума завршио је докторске студије славистике на Нортвестерн универзитету (Нортхwестерн Университу). Живи и ради у Чикагу, САД.

Први књижевни рад му је као гимназијалцу објављен у београдском листу «Сусрет» 1966. године. Објавио је девет књига поезије за које је добио бројна међународна и национална признања, а 1977. године постао је лауреат Академије америчких песника у Њујорку. Поред писања, Николић се бави и превођењем ца српског на енглески и са енглеског на српски језик.

Ђорђе Кубурић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2011. годину.

Награђена је песма „Укинула си све наше песме“

УКИНУЛА СИ СВЕ НАШЕ ПЕСМЕ

Укинула си све наше песме.

Осјетила кишу, сакрила месечину.

Режала на Joni Mitchell.

Заборавила је велике птице што летеху небом.

(и послате јој ноћне разгледнице с ликом Toma Waitsa).

Забранила је цвеће.

Избрисала сујетном гумицом

Слике са путовања.

Бацила ми наковањ на главу.

И остала сама.

(А беше срећна и заборавна.

Некад

Када сам је

На пустој ледини

Држао за руке).

О аутору: Ђорђе Кубурић је рођен године 1958. у Бачком Петровом Селу. Дипломирао на новосадском Филозофском факултету (одсек за југословенске књижевности и светску књижевност). Пише поезију.Бавио се, дуго, рок, филмском, позоришном и књижевном критиком. Објави, ту-и-тамо, понеки приказ или есеј. Живи у Суботици. Заступљен у неколико антологија; превођен на енглески, мађарски, пољски, словачки, руски и русински језик.

Добитник награде “Ленкин прстен”, 2011.

Перо Зубац добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2012. годину.

Награђена је песма „Одбрана сећања“

ОДБРАНА СЕЋАЊА

Није то та бол тај грумен крхког сећања

Шта се под грлом кадикад заноћи јавне

И није узалудна молитва и за младошћу жал.

Не умем да именујем ту ћутњу што ме смара

Ко да све беше трен као над градом ждрал

Што је пролетео оне јесени давне

А остао у небу све ове године изгнанства

И покушаја да се заборави то што је стара

Љубав већ а чиста младост беше.

Као да све то и није та бол коју знам

И густог сећања скрама и као да нисам све ове

Године и сам канио да избришем те дане

Као гумицом дете на хартији неуспелу птицу

Као да је то што казујем изван мене

И не личи на све што би но на снове

Оне младости једине прозирне ране

Када прва љубав почиње да вене

Као у врту цвет. И давна лица се смеше

Са фотографија које нагриза време.

И од свега од година тих које не сташе

У моју песму остала је можда вреднија

Од свега неприметна и стална суза

На моме лицу.

Нехтев описати и записати љубав детињу

Чисту као угриз јабуке и топлу као млеко,

Долазак усхитни септембарски у крило

Интернату и друговима од злата

И тугу несносну предлетњу кад

Груне растанак јунски

И кад се у завичај враћа још дечак

Који се не разазнаје у љубави

А не уме у дугим писмима

Да каже да је град цео и све што је

Град и река и шума иза града и

Гимназијски ходници и књиге и тишине

Само Смиљана Жупунски.

Како само љубав може да буде

Невина и наивна као рана песма као

Марама чиста бела која заклања мајчино лице.

Те слике из детињства како умеју да заболе

И како из далека сада све то изгледа

Тако близу у некој просветљеној гами

Као да нисмо то ми који се у сећању размичу

Него неки други који се гледају и воле

И размењују писма пуна очајања.

Као да је то само давни сан који се испонова

Сања а још је Бегеј зелен и несрушене куће

У којима смо свањивали опијени страхом

Од будућности и слатким пићем наде.

Гледам у слова на дописницама које ми писа

Већ остарели Тодор Манојловић, заборављени

Класик који пише и храбри гимназисту.

Слова су црна и јасна и он ми јасно пролази

Иза зена погнут ка маленој кући уз реку

А она лагано како је то умела са књигама под

Мишком и понеком плочом на којој неко свира Шопена

Опет уз реку кући чија сам окна видео из интерната

У Кидричевој које нема више и којег нема више.

И све што верова и све у што верова док диса

Онај дечак давни зрењанински још плане у мени

Кадикад као свећа из детињства уз слику неку чисту

И јасну као сцена из филма гледаног тако давно

У зрењанинском кину.

А све је минуло већ и воде више не теку

Куда су текле накада и није више над нам свод

Тако прозиран и плав. А и сад понека давна реч њена

У сећању се јави да се не плаши Перица да ће бити врата

Која ће се отварати а да и не зна зашто. И да ће увек кише

Бити плаве како их је видео дечак с прозора

Ђачког дома.

И да ће бити добро. И да ће бити нас. И да се нећемо

Никада никада у времену које нас размиче

Погубити и престати да размењујемо речи.

Како је далек витки звоник са Беренђијине слике

И како ме гледа девојка са Здравковог платна

Упитно као да пита зашто све ове речи исписујем сада

Када прошло све је.

И расути су моји другови и радост ме осоколи кад год

Их сретнем у свету. И лепе девојчице из мога разреда.

И град који ме не препознаје као свога јер ране песме

У њему писах. Но као некога који не припада граду,

Као странца који му се не диви јер зна шта се изменило

И колико је лепоте нестало. А настало када њега не би ту.

И он је не препознаје.

Давно би то лето.

А и данас свето и непромењеним сјајем у мени зри.

И да те упитам као што си ти мене питала

Драгим Црњансковим стихом:

„Где си сада ти?“

О аутору: Перо Зубац је oсновну школу завршио у родном месту Невесињу, а експерименталну гимназију у Лиштици и Зрењанину.

Студирао књижевност јужнословенских народа на Филозофском факултету у Новом Саду. Члан Удружења новинара Југославије, Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије.

Објавио 50 књига поезије, 20 књига песама за децу, једну књигу есеја („Ти дани“, Стражилово, Нови Сад, 1976), лирску студију о Ленки Дунђерској, три књиге пародија на југословенско песништво (Пантологија нова, Смејуљци, Перодије), 16 антологија југословенског и страног песништва. На стране језике преведено му је 7 књига (две књиге на македонски, две на албански, једна на мађарски, једна на италијански језик и једна на румунски језик), а песме су му превођене на двадесет светских језика. Налази се у десетак страних и преко три стотине српских антологија песништва и песништва за децу.

Био је главни уредник студентског листа ИНДЕКС, главни и одговорни уредник часописа за културу ПОЉА у Новом Саду, уредник загребачке ревије ПОЛЕТ, уредник скопске МИСЛЕ, часописа „Детињство“ Змајевих дечјих игара и часописа за децу „Витез“ из Београда, сарадник бројних југословенских ревија, часописа и листова. Као новинар, имао је своје колумне и фељтоне у “Борби” (Београд), “Побједи” (Подгорица), “Свијету” и “Недјељи” (Сарајево), “Оку” (Загреб), “Дневнику” (Нови Сад), “Полету” (Загреб), “Раду” (Београд), “Гласу омладине” (Нови Сад), “Уни” (Сарајево), “Суботичким новинама” (Суботица)…

Објавио је (са Гораном Бабићем, Луком Паљетком, Владимиром Николићем) драму “Мудбол”, изведену 1968. године, позоришни комад “Вратио се Николетина” (са Драганом Јерковићем), изведен у Београду 2000. године, ТВ драму “Избацивач”, која је емитована 1979. године, на ТВ Нови Сад и ТВ Београд.

Написао је либрето за балет “Бановић Страхиња” Стевана Дивјаковића и либрето за оперу Мирослава Штаткића “Ленка Дунђерска”.

На стихове Пера Зупца компоновано је више кантата, соло песама, ораторијума, а за стихове је добио најзначајније награде на југословенским фестивалима у Опатији, Београду, Подгорици, Нишу, Доњем Милановцу, Панчеву, Рожају, Никшићу.

Написао је сценарија за 8 документарних филмова и целовечерњи филм “Центар филма” из Београда о Јовану Јовановићу Змају. Добио је Златну повељу међународног Београдског фестивала документарног и краткометражног филма за сценарио филма Кароља Вичека “Пинки”.

Реализовао је педесетак мултимедијалних спектакала (Дани младости, логорске ватре, отварања олимпијских такмичења), а као телевизијски аутор и уредник написао је и реализовао преко четири стотине сценарија за документарне, музичке, забавне, уметничке и емисије за децу и младе. Уредник је популарних југословенских серијала за децу “Музички тобоган” и “Фазони и форе”.

Био је уредник популарне серије класичне музике Радио-телевизије Србије „Хармонија сфера“, шеснаест филмова о савременим композиторима класичне музике.

Саша Радојчић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2013. годину.

Награђена је песма „На острвима блажених“

НА ОСТРВИМА БЛАЖЕНИХ

Гле, драга моја:

Наша башта постала је

Медитеран.

Без милости пржи звезда.

Сред суве траве,

Неколико бусенова

Још одевених у зелено.

У њима се крије

Неуморни цврчак.

Погледај, драга:

Наше мачке,

Одрођени ноћни ловци,

Проводе дане

На острвима блажених.

Наш пас, лав ватрени,

Силази у подземље

И чека да му израсту

Још две главе.

Ако се то не догоди, изаћи ће да се дозива

Са другим, мањим лавовима.

И ми смо од ватре саздани,

Игра у нама пламичак,

Плеше неуморно.

Лето је наше време,

Сунце нам је брат.

Погледај: скоро је голо

Смоквино дрво.

Одкуд толики стид?

И чему?

Јер, погледај

И мене, драга моја:

Како сам ти леп,

Велик и миран.

Заборављена алатка,

Напрсла камена плоча,

Свој сопствени споменик.

О аутору: Саша Радојчић је рoђeн 12. jaнуaрa 1963. Диплoмирao и дoктoрирao филoзoфиjу нa Филoзoфскoм фaкултeту у Бeoгрaду. Нa Филoлoшкoм фaкултeту у Бeoгрaду мaгистрирao у oблaсти нaукe o књижeвнoсти.

Oбjaвиo шeст књигa пeсaмa, три тeoриjскe студиje и двe збиркe oглeдa и критикa.

Стaлни члaн-сaрaдник Maтицe српскe и члaн Oдбoрa зa jeзик и књижeвнoст MС. Члaн Српскoг ПEН цeнтрa, Српскoг књижeвнoг друштвa, Српскoг филoзoфскoг друштвa, Eстeтичкoг друштвa Србиje и Друштвa зa aнтичкe студиje Србиje.

Биo члaн урeдништвa у чaсoписимa Лeтoпис Maтицe српскe, Дoмeти и Нoрмa.

Биo члaн, oднoснo прeдсeдник жириja нaгрaдa: „Вaскo Пoпa“, Дисoвa нaгрaдa, Брaнкoвa нaгрaдa, „Брaнкo Mиљкoвић“, „Ђoрђe Joвaнoвић“, „Ђурa Jaкшић“, Гoдишњe нaгрaдe ДКВ и других.

Нaгрaдe: „Брaнкo Ћoпић“, „Ђурa Jaкшић“, „Лeнкин прстeн“ зa пoeзиjу, „Mилaн Бoгдaнoвић“ зa критику.

Oжeњeн, имa двa синa.

Благоје Баковић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2014. годину.

Награђена је песма „Пуна је тишина“

ПУНА ЈЕ ТИШИНА

Ако те неко буде пито

И повезивао ово са тугом

Кажи му да не плачем,о ми то

Него недостајемо једно другом

И пробај да трепћеш мало брже

И пусти радио нек нешто свира

Пуна је тишина недодира

Руке је не могу да издрже

И да сам знала да ћу те срести

И да ћеш у мене гледати дуго

Од пре рођења кад би друго,

Радовала бих се таквој вести

Тражећи још од плодове воде

Какву и када да ме роде.

О аутору: Благоје Баковић (рођен 1957) је до сада објавио преко 40 књига. Добитник је бројних књижевних награда и признања, међу којима су „Кочићево перо“, „Ристо Ратковић“, „Искра културе“, „Златна струна“, „Печат вароши сремскокарловачке“, „Милица Стојадиновиц Српкиња“, као и награда Савеза писаца Русије – „Константин Симонов“ и „Антон Павлович Чехов“.

За књигу „Чеховљев кофер“ добио је награде „Владимир Мајаковски“ и „Златни витез“. За изузетан допринос развоју културе додељена му је Вукова награда 2010. године.

Министарство за културу града Москве доделило му је „Златно перо“, 2011. године, а Влада Републике Србије доделила му је признање за врхунски допринос националној култури, 2013. године. Песме су му преводене на 28 језика. Заступљен је у 50 антологија српске поезије. Живи у Врбасу.

Награђена песма „Пуна је тишина“ написана је у форми сонета, у којој су, вековима, од Петрарке до наших времена, испеване најлепше љубавне песме.

Тања Крагујевић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2015. годину.

Награђена је песма „Вода“

ВОДА

Ја сам знак воде. Ти си копно.

Хајде. Стани пред мене.

Пред дистих који нисам

стигла дорећи.

Заобиђи околан пут.

Сваку околност. Буку.

И сенке. Вежи ме.

Сакупи. Сабери.

Одложи поломљено.

Искидано. Кошуље. Плахте.

Складаност. Складност.

Школски оркестар. Путне

списе догореле у мојој

крви. Лосион за летња

и зимска сунца. Албуме.

Сувенире. Мора и копна.

Јер пуна сам меморије.

Ти заборави. Јагодичасте

приручнике. Сандале.

Дугмад. Весла. И дирке.

Дајем ти кључ ноћи.

Стргни га с мог врата.

Уђи. Јер сва сам унутра.

Океан. Вода. Заплови.

Ма којим правцем.

Јер свуд сам.

И немам средиште. Сва сам.

И нема ме. Ти ме изведи.

До првог вала себе.

До оштрог угла. Јата.

Утеклог пред твојом

руком. До риба склиских.

У мишићу ваздуха. Душе.

То бих. Кад кажем:

Уплови. А нема луке.

И где сам тада знаћу.

И ко сам. Кад кажем:

Распусти ме. Полако отпиј.

Гутљајем првим. Као да

у њему се рађам.

Гутљајем другим. Као да

тек се рађаш. Као да отпијаш

нови други непознати свет.

Ту воду што расте. Без нас.

О аутору: Тања Крагујевић, песник, рођена је 1946. у Сенти, на северу Војводине. Члан је Српског књижевног друштва, од његовог оснивања, 2001. године. Одлуком Владе Србије, од 24. децембра 2009. године, добитник је звања врхунског уметника у области књижевности. Живи у Земуну.

Први разред основне школе је завршила у Сенти, а даље школовање је наставила у Београду, у осмогодишњој школи “Вук Караџић” и Другој београдској гимназији. Дипломирала је 1970. године, а магистрирала 1973. године на Филолошком факултету у Београду, на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Магистарски рад, посвећен једном од најзначајнијих српских песника Момчилу Настасијевићу објавила је у форми есеја у угледној едицији Аргус, београдске издавачке куће „Вук Караџић“, 1976. Заступљена је у више антологија савремене српске поезије у земљи и иностранству.

Прву песничку књигу објавила је у двадесетој години, у колекцији „Прва књига“, једног од најстаријих и најзначајнијих издавача у Србији („Матица српска„, Нови Сад, 1966.), а од тада је публиковала седамнаест песничких збирки, од којих је најновија, Хлеб од ружа, изашла у издању Књижевне општине Вршац, (2012). Прва песничка књига, “Вратио се Волођа”, илустрована је фотографијама Тањиног оца, уметничког фотографа и фоторепортера Политике, Стевана Крагујевића, док је монографија “Крагујевић, Сента које више нема”, објављена поводом 300. године града Сенте, у издању Културно-образновног центра “Турзо Лајош из Сенте”, 1997. године, урађена на темељу уметничких фотоса Стевана Крагујевића, илустрована стиховима његове кћери Тање, објављених у допуњеној верзији у посебној збирци “Пејзажи невидљивог”(Књижевна општина Вршац, 2001.). Први избор из њене целокупне поезије објавила је издавачка кућа “Агора” из Зрењанина, (2009). Изабране и нове песме, под називом Стаклена трава приредио је и поговор написао песник и књижевни критичар Ненад Шапоња. У оквиру Едиције добитника књижевне награде Милица Стојадиновић Српкиња, и у издању Завода за културу Војводине, 2010. године појавио се нови избор из њене поезије, под називом Ружа, одиста, који је приредила и поговором пропратила књижевна критичарка и есејисткиња Драгана Белеслијин.

Драган Јовановић Данилов добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2016. годину.

Награђена је песма „Степениште“

СТЕПЕНИШТЕ

Поново сам крај степеништа

на коме смо као деца, загрљени,

учили француски, читајући Игоа.

Нека да су около била поља

минирана шумским јагодама .

Веверице, вижљастене конформисткиње ,

живеле су овде битнички.

Сећам се како сам ти баш овде

на почетку нечег што се никада

неће завршити обећао своје срце,

јер веровах да с тобом никада

неће малаксати.

У мучној нарацији претумбала су се

преко степеништа толика годишња

доба и тешко би било рећи да је

оно због тога по стало мудрије.

Старо као гнев света, сада изгледа

као најнапуштеније од свих позоришта.

Сунце на заласку личи на товар на неком

броду који кријумчари кокаин.

Касно је и мале су шансе да се нешто

поново отпочне: као попадало лишће које

досађује својом причом и ушушкава кораке,

нестали су толики љу ди које смо волели.

Сада са мном разговарају тек врбе

што се повијају као да признају пораз и,

мислим, ветар што ковитла суве листове

претварајући их у варваре.

О аутору: Драган Јовановић Данилов (Пожега, 1960), песник, романсијер, есејиста, ликовни критичар.

Студирао је на Правном и Филозофском факултету у Београду на групи за историју уметности.

Књиге песама: Еухаристија (1990), Енигме ноћи (1991), Пентаграм срца (1992), Кућа Бахове музике (1993), Живи пергамент (1994), Европа под снегом (1995), Пантокр(е)атор (1997), Глава харфе (с Дивном Вуксановић, 1998), Алкохоли с југа (1999), Концерт за никог (2001), Хомер предграђа (2003), Гнездо над понором (2005), Мемоари песка (2008) и Моја тачна привиђења (2010).

Романи: Алманах пешчаних дина (1996), Иконостас на крају света (1998) и Отац ледених брда (2009).

Књига аутопоетичких есеја: Срце океана (1999).

Један је од најпревођенијих савремених српских песника. Књиге песама преведене су му на енглески, француски, немачки, италијански, грчки, бугарски, словачки и македонски језик. Заступљен је у антологији Неw еуропеан поетс (Граywолф Пресс, Саинт Паул, Миннесота, 2008). Учествовао је на бројним међународним песничким фестивалима. Одржао је више самосталних књижевних вечери и читања поезије у Француској.

Роман Иконостас на крају света објављен је на мађарском језику 2006. године.

Књижевне награде: „Бранкова“, „Змајева“, „Бранко Миљковић“, „Меша Селимовић“, Виталова награда „Златни сунцокрет“, „Оскар Давичо“, Награда Српске академије наука и уметности из Фонда „Бранко Ћопић“, „Просветина“, „Стеван Пешић“, „Ристо Ратковић“, „Јефимијин вез“, „Песма над песмама“ и „Златни прстен деспота Стефана Лазаревића“.

Међународне књижевне награде: „Про цреатион“ и „Велика базјашка повеља“.

Аутор је монографије о сликару Василију Доловачком. Написао је преко две стотине текстова за каталоге ликовних изложби. Даниловљеве ауторске изложбе Метафизика цртежа и Медитеранска озарења одржане су у Модерној галерији у Ваљеву 1999. и у галерији Дома културе у Чачку 2002. године.

Отац је кћери Изабеле и Софије.

У издању Архипелага објављена је Даниловљев роман Отац ледених брда (2009) и књига песама Моја тачна привиђења (2010).

Живи у Пожеги.

Мирослав Алексић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2017. годину.

Награђена је песма „Тај трен“

ТАЈ ТРЕН

Како је изгледао тај трен

Док га је мерио сат

На далеком торњу негде

Док је сипао из пешчаника

И сударао се с молекулима воде

У клепсидри негде

Да ли је то био рез у оскудном времену

Или размак у једноличном простору

Тек та жена с тамним наочарима

Прошла кроз башту једне кафане

Окрећучи се заводљиво

Према старим странама света

И осврћућ се да види

Да ли се то пролеће вуче за њом

Као крајеви венчанице

И онда је застала пажљиво

Као да не пробуде дете

Чини ми се да је то био тај трен.

О аутору: Мирослав Алексић рођен је у Врбасу 1960. године. Дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Поред осталог, радио је као секретар Фестивала југословенске поезије младих и управник Народне библиотеке „Данило Киш“ у Врбасу. Сада обавља послове помоћника управника Библиотеке Матице српске. Уредник је трибине Савремени човек и савремени свет у Матици српској.

Са песником Благојем Баковићем основао је и водио издавачку кућу Слово и лист за децу Растимо, а са песником Ђорђом Сладојем покренуо је часопис за књижевност, уметност и културу Траг. Члан је Удружења књижевника Србије, Друштва књижевника Војводине и Друштва новосадских књижевника. Био је и учесник Оснивачке скупштине Удружења књижевника Републике Српске.

Објавио је књиге песама: Зигурат (1986), Попик или чуг (1990), Нема вода (1994) и Оскудно време (2016).

У Мосви је 2017. изашао избор Алексићеве поезије под насловом Лабиринт / Лавиринт (двојезично на руском и српском језику) у избору и преводу Андреја Базилевског.

Поезију прозу и књижевну критику објвљивао је у листовима и часописима: Летопис Матице српске, Књижевна реч, Златна греда, Српски књижевни гласник, Овдје, Траг, Глас омладине, Кровови, Улазница, Стварање, Писац, Бдење, Монс Ауреус, Српски преглед и другим.

Алексићеве песме заступљене су у двадесетак антологија и избора поезије.

Добитник је награда: Печат вароши сремскокарловачке и Ленкин прстен.

Са Мином Алексић преводио је са руског песме Јекатерине Пољанске. Са русинског је превео књигу песама Николе Шанте Ослушкивања, а заједно са професором др Јулијаном Рамачом поему Идилски венац Гаврила Костелника, прво дело написано на русинском књижевном језику.

Био је члан жирија за доделу награда: Фестивала југословенске поезије младих, Друштва књижевника Војводине, „Јелена Балшић“ и „Сирмаји Карољ“.

Учесник је најзначајнијих књижевних фестивала у Србији, Републици Српској и Црној Гори, а као песник гостовао је и у Русији, Мађарској, Хрватској и Румунији.

Поезија му је превођена на руски, словачки, македонски и русински језик.

Јана Алексић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2018. годину.

Награђена је песма „Harmonia obscurae“

HАРМОНИЈА obscurae

Драги, разумеш ме сад

нехотице те прозивам за све јереси

негирања стабилне вертикале

из растиња стрелишта згаришта сва

женка статична податна чекам

чекам храбра улагивања

жмурим на твоје допадљиве несташлуке

моје лаке клизаве странпутице

опчињена лицима маскама пређеним пољима

превејаним и интелигентним победама

у игрици „Не љути се, девојчице!“

Машим темпо излазим из ритма

Апорије загнојиле на белој кожи када

се кријем у шареним причама

које ми, као празничне бомбоне,

просипаш по постељини

и не умем одабрати најслађу да

ми сочно додирне непце и задовољи знатижељу

прогутати цео спектар противничких укуса

Машим слогове изневеравам слик

Којом истином ме овог пута разбуђујеш

из дремежа предрасуда о нашем

лепљивом а неопипљивом односу

јер дуго дуго нема ни једне зачудне опаске

нити умилне баналности

о твојим освајачким походима

јер дуго дуго све истине ћуте

нејака сам да измислим још коју

Машим тропаре искорачујем из канона

Док се међутим умишљено надмено

појављујеш свуда осим под балдахином

мога лудила – аркадије дома колевке

оглушујући се о изричиту забрану

да поседујеш невина удубљења на Магдаленином телу

иако рачунаш на топли дочек

са свим ђаконијама сатенских ноћи

опробај великодушност ове посрнуле домаћице

чије су намере веселе

надасве добре

Машим мере одступам од упутства

Изнова те опомињем, недоказаног дечака,

с крупним очима, начуљеним ушима

Врати ме до мог брода на реци

И правдам ти се као неком Господу

непоузданом оријентиру у нашим мимоилажењима

Немој ме погрешно разумети

иако машим смисао сигурне палубе

с које си ме „срушио“

кад те с досуђеном посебношћу

упорно одлажем, поричем, оправдавам

прибијам уз нагост ове изгладнеле душе

Нико не може бити анђео довека

Драги, избави ме из ове песме!

О аутору: Јана Алексић рођена је 1984. године у Крагујевцу. Основне и мастер студије завршила је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на студијском програму Српска књижевност и језик са општом књижевношћу. Докторску дисертацију Милан Кашанин као тумач нове српске књижевности одбранила је 2016. године на истом факултету. Добитница је награде из фонда Радмила Поповић за најбољи дипломски рад из предмета Српска књижевност XX века, одбрањеног на Филолошком факултету у Београду 2009. године. Током 2017. године обавила је постдокторско усавршавање на Универзитету у Венецији, при Одсеку за славистику Департмана за лингвистику и компаративне културне студије (Дипартименто ди Студи Лингуистици е Цултурали Цомпарати, Университà Ца’ Фосцари Венезиа, Италиа).

Поезију, критику, научне радове и есејистику објављује у књижевној и научној периодици и зборницима. Објавила је три збирке песама: Топао камен, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2014, Упијање, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, библиотека „Поезија, данас“, 2017, Аријел аноним, Завод за проучавање културног развитка, Београд, 2018.

Запослена је на пројекту „Културолошке књижевне теорије и српска књижевна критика“.

Иван Негришорац добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2019. годину.

Награђена је песма „Ко је то у нама?“

КО ЈЕ ТО У НАМА?

Тај дан,

Кад пробудила си се

Усред сопствене смрти,

Посвећен је светим мученицима

Вери, Нади, Љубави и мајци Софији.

Одавно не знам где почињем ја,

Где престајеш ти: одавно рекли смо,

Једно другом, да вреди живот саградити, као кућу,

само уколико градиво у њој буди вера,

Нада и Љубав.

О, каква дивна

Опека, какав малтер и креч

Неговали смо годинама, у дубини душе,

Као у некој брижљиво кривеној

Ризници! И, ето, сад је,

у твом буђењу, где све разлике ћуте,

сад је, наједном, обелодањено ово свето посрнуће,

под крстом, који смо, спремно,

с вером, с надом и с љубављу, на плећима

Понели.

Сад, слутим: ја бих спремно

На трговима узвикивао како добра је то грађа,

Јер јој мајка је Софија: из мудрости тога млека

Све потекне! А онда, знам, ти ћеш своје уверење

На пазар изнети, па речи како увек, на сваком месту,

Те три кћери мудрости вазда своју показују снагу и слогу:

Љубав је увек љубав, нада је нада, а вера је вера,

Алу заједно јаче од троструке снаге,

али су моћне само ако су праве

и ако лажи нема!

Можда бисмо,

Као и обично, широку развили

Расправу, можда би смо у реторске

Упали заносе, али ноћ око мене,

Тешка ноћ, шамар ми звекну

Тако да прсти самоће на дебелом ми образу

Утиснуше белег, незаборавног трага!

Можда би, опет, речи почеле спремно да излажу

Оне ризнице, које дубоко у себи

Држимо скривене.

Ето, сад не знамо где смо,

А ја те и даље осећам, ту негде око себе,

Још више у себи, у овој дугој и предугој ноћи,

У којој шапућеш ми нечујно о опекама

И о градњи дома! Напорно је све то,

Али је радосна ова узвишена свечаност

Мртвих и живих! А ум, ни на трен

Неће да заћут! Граница је ту, око мене,

Али ја је не упознах, ја је у заносу газим

Свакога трена:

Ово сам

Ја, ово сам ти!

Ово си ти,

Ово си

Ја!

О аутору: Иван Негришорац рођен је 1956. године у Трстенику. Живи у Новом Саду и на Филозофском факултету предаје теорију књижевности и креативно писање поезије (од 2004). После завршетка студија књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду 1979, више година живео је као професионални писац. Магистрирао је 1991. и докторирао 2003. године на Филолошком факултету у Београду. Школску 1984/85. провео као лектор за српски језик на Мичигенском универзитету у Ен Арбору (САД). Радио је као драматург у Драмском програму Радио Новог Сада (1986-1988), као асистент на Филозофском факултету у Нишу (1988-1995) и Новом Саду (1997-2004). Био је секретар Матице српске (1995-2004), главни и одговорни уредник Летописа Матице српске (2005-2012), а сад је председник Уређивачког одбора Српске енциклопедије (од 2008) и председник Матице српске (од 2012).

Објавио књиге песама: Трула јабука (1981, награда „Горан“ за младе песнике), Ракљар. Желудац (1983), Земљопис (1986), Топло, хладно (1990), Абракадабра (1990, награда Друштва књижевника Војводине за књигу године), Хоп (1993), Везници (1995, награда „Ђура Јакшић“), Прилози (изабране и нове песме, 2002), Потајник (2007, 2011; Змајева награда), Светилник (2010, награде „Бранко Ћопић“,„Раде Драинац“, Жичка хрисовуља и Грачаничка повеља), Камена чтенија (2013, 2014; награде „Меша Селимовић“, Печат времена, Печат вароши сремскокарловачке, Велика базјашка повеља и Повеља Мораве), Чтенија (изабране песме, 2015), Матични млеч (2016), Изложба облака (изабране и нове песме, 2017; награда „Деспотица Ангелина Бранковић“, „Златни крст кнеза Лазара“). Роман: Анђели умиру (1998). Радио драме: Фреди умире (1989), Куц-куц (1990); позоришне драме: Истрага је у току, зар не? (2000, 2007), Видиш ли свице на небу? (2006, награда Унирекса за драмски текст). Критичке студије: Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: Поетички идентитет и разлике (1996), Лирска аура Јована Дучића (2009), Истрага предака: Искушења колективног и индивидуалног опстанка (2018; награда „Слободан Костић“ и специјална награда Сајма књига у Вишеграду).

Приредио је двадесетак књига, између осталих изабране песме Јована Дучића Пет кругова (1993, 2001) и Лирски кругови (1998), роман Добрице Ћосића Корени (2004), зборник радова о рецепцији Павићевог књижевног дела у свету Милорад Павић: Становник светске књижевности (2018), као и зборнике Тако, а не иначе: Споменица о 150-годишњици пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад (са Ђорђем Ђурићем, 2016), Косово и Метохија: Јуче, данас, сутра (са Ђорђем Ђурићем, 2018). Са Славком Гордићем приредио је зборнике радова о поезији Алека Вукадиновића (1996), Јована Христића (1997), Даре Секулић (1998), Душка Новаковића (1999), Србе Митровића (2000), Мирослава Максимовића (2001), Живорада Недељковића (2003), Злате Коцић (2006), Николе Вујчића (2008), Мирослава Цере Михаиловића (2011), као и зборник Разговор о тајнама Бошка Петровића (2004); са Светозаром Кољевићем и Јованом Делићем приредио је зборник Повратак миру Александра Тишме (2005); а са Ђорђем Деспићем зборнике о поезији Драгана Јовановића Данилова (2015), Небојше Деветака (2017) и Слободана Зубановића (2018).

Био је члан уредништва или главни уредник у часописима Књижевни билтен / То јест, Писмо, Св. Дунав и Рад Матице српске. Као главни и одговорни уредник Летописа Матице српске добио је Повељу за допринос обједињавању свесрпског културног простора на међународној културној манифестацији „Соколица“ (Звечан 2005), а на манифестацији „Дани Корнела Сентелекија“ награду „Базсаликом / Босиљак“ за неговање српско-мађарских односа (Сивац 2011). Носилац је Ордена Светог цара Константина Српске Православне цркве (2013) и Архијерејске грамате епископа бачког Иринеја (2017). За свеукупни рад на ширењу културе, образовања и науке награђен је Вуковом наградом Културно-просветне заједнице Србије (2014), признањем „Бела голубица“ Теслиног глобалног форума (2016), као и орденом Константина Философа Словенске уније из Чешке (2018).

Песме су му превођене на енглески, руски, немачки, француски, мађарски, румунски, словеначки, словачки, русински, македонски, чешки, грчки, кинески језик. На румунском језику, у преводу Јована Радина, Славомира Гвозденовића и Лучијана Алексијуа, изашла му је књига изабраних песама Цоњуцţии (Темишвар 2014); у преводу Мартина Пребуђиле на словачком се појавила књига Вýстава облаков (Братислава – Бачки Петровац 2017); на руском у преводу Н. Г. Јаковљеве и А. П. Ростокине Союзы и иные пространства (Москва 2017); а на грчком у преводу Исмене Радуловић књига Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Солун 2018). Члан сарадник Матице српске је од 1983. и стални члан-сарадник од 1991. Члан је Друштва књижевника Војводине од 1983. и почасни члан Друштва словачких писаца од 2017. године. Поводом награде „Жичка хрисовуља“ Драган Хамовић је приредио зборник критичких радова Иван Негришорац, песник (Краљево 2012).

Представљамо вам видео запис настао у нашем дворишту, где је забележен наступ нашег песника и рецитатора из Србобрана, Горана Благојевића, који је на свој, аутентичан начин изговорио све награђене песме и чувену песму Лазе Костића „Santa Maria Della Salute“.