ПАРУСИЈА ЗА ВЕРУ ПАВЛАДОЉСКУ

Ње више нема – то је био звук
Из клиничког центра, преко телефона
После којег је завладао мук
И осиротела цела васиона!
А вест да на свету више није она
Проносио је ноћних тица хук
И на велика и на мала звона.

Као и свако овлашћено лице
На тим речима је баш инсистирао
Онај из централе (или мртвачнице)
А да је то стих није помишљао
Камо ли да га је неко написао
Мада ге је увек тачно цитирао
И био сигуран у њен смисао.

Те три речи, до тад, беху бар за мене
Само половина чувенога стиха
Из Бранкове Туге и из Опомене
И мог младићског личног Октоиха
У који сам га давно уврстио
Ал кад преко жице бану испотиха
С мојим животом се туђ стих укрстио.

Пре него њу сам био уочио
Знао његова многа тумачења
А чим сам је срео њој га и рекао
Али са оним што је прорекао
Најгорим од свиг могућих значења
Тек сам се срео и осведочио
Кад ме мртвозорник са њим пресекао.

Повуци ту реч! Тад сам заискао
А он упита само: „Где то пише?“
Па прошапутах да не би врискао
Како може звука да не има више?
Место да о томе са мном полемише
Он од свега што је у грлу стискао
У слушалицу гракну: „Никад више!“
Мада није знао ништа сем да граче
Опет је на четири слога набасао
Која у песништву већ толико значе
И тако на оба света распламсао
Број стиха с животом да се спаси и унеби.

Гавран зарати са својим рефреном
Бранко са Тугом, Туга са Опоменом
Ева с Првомајком, Тело са Логосом
Вера с Павадољском, Ерос с Танатосом
Амин с Алелујом, а Смрт са Христом
Орфеј са Лиром, Један са Тројицом
Алфа са Омегом и Богородицом.

Као кад неког из строја издвоје
И на лицу места преко реда смакну
Тако су и њу хтели да одвоје
Али се обуче у звук и умакну
Сва од небеса она је и била
И откако се на земљи родила
На њу више никада није силазила.

Што је књига брже стране окретала
Час по овоме час по оном свету
И тако смрт и живот премештала
Преко телефона и по интернету
Једна истина се сама очитала
Да у њој нема и не може бити
Ничег што се икад може изгубити.

Мада је мој сваки дисај и без тога
Одувек знао боље од икога
Да ли ње више нема или има
И да не било нигде никаквога
Дашка живота у свим световима
Без оне која је све и свја у звучју
И све галаксије држи у наручју.
Упркос сагласју свих специјалиста
Ултра звука, скенера и отпусних листа
Са доказима чисте поезије
Та што беше смртна сада више није
И знао сам где је и да доћи мора
И чекао сам је ту најспокојније
До потпуног престанка рада мог мотора.

Свемир прозвуча матерњом математиком
Орфеј срасте с Лиром и Еуридиком
Вера с Павладољском, Муза са Песником
Пет самогласника са Осмогласником
Рукопис звежђа са надграматиком
Музика сфера са математиком
Снег у облаку са ономастиком
Гора на Гори с Гласоговорником
Реч на почетку поста звук на крају
Што слави само жизњ бесконечнају
Једнају чистају и непорочнају
Јер ње више има откад само сија
Речи су ноте – језик мелодија
Само Бог је песник – други су копија
А над поезијом блиста поезија!

О аутору: Матија Бећковић је рођен 29. новембра 1939. године (на Св. апостола Матију) у Сенти, где му је отац Вук као краљевски официр службовао. Мајка Зорка Таушан била је кћи солунског добровољца Миладина, насељеног у Кањижи. Породица се више пута селила а кад је почео Други светски рат, склонила се из Новог Сада, код свог рода у Веље Дубоко. Основну школу завршио је у селу Веље Дубоко, ниже разреде гимназије у Колашину и Славонском Броду (код тетке), а вишу гимназију са матуром у Ваљеву.

Школске 1958/59, године уписао се на Филолошки факултет у Београду на групу за југословенску и општу књижевност.
У шестом разреду ваљевске гимназије је освојио прво место на Литерарном конкурсу. За први књижевни хонорар добио је новчану награду од 12.000 динара, од којег је купио карирани сако; по том сакоу је и данас препознатљив. Прву песму „Прелудиум“ је штампао као гимназијалац 1957. године у „Младој култури“. Прву књигу, посвећену својој животној љубави, која носи наслов са њеним именом је објавио 1962. године. Поема је доживела изузетан успех, а следеће 1963. године примљен је као познати стваралац, у Удружење књижевника Србије у Београду. Касније ће бити изабран и за његовог председника.

Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. У Народном позоришту у Београду је 1978. године изведена „Међа Вука Манитога“, а потом монодраме „Рече ми један чоек“ и „Не знаш ти њих“.
У Загребачком театру „ИТД“, „Казалишту младих“, „Јазавцу“, „Театру ММ“, Српском народном позоришту, „Клубу М“, изведене су позоришне представе по Бећковићевим текстовима.

У Савременом позоришту у Београду изведена је 1970/71. комедија „Београд некад и сад“, са истоименим комедијама Стерије и Нушића.
Написао је две телевизијске драме и две једночинке за дјецу које је Телевизија Београд емитовала 1966. и 1967. године.
Адаптирао је (са Бориславом Михајловићем Михизом) „Горски вијенац“, представа је изведена на сцени Народног позоришта у Београду.
Драмска поема „Че – трагедија која траје“ (са Душаном Радовићем) преведена је на њемачки језик (Che: Tragödie, die andauert, Frankfurt am Main 1969) и енглески (Che: Permanent tragedy, New York 1970).

Записи из књиге „О међувремену“ преведени су на енглески под називом „Random Targets“ 1970. године.
За своје пјесништво Бећковић је добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Одзиви Филипу Вишњићу, Библиос, Награду Вукове задужбине, Његошеву награду, Жичку хрисовуљу итд.

За поему „Ћераћемо се још“ добио је награде Типар, Златни бестселер, Јован Дучић и Лаза Костић.

За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године. Члан је Српског ПЕН центра.

Матија Бећковић је 1989. године добио Седмојулску награду за књижевно стваралаштво.