Александар Лукић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2008. годину.
Награђена је песма „Несталне уобразиље – Русаље”

НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ

Где су се сакриле те жене
које ми се подаваху у сновима,
куд су утекле сад, оне, драге диве
које сам несебично љубио гушећи се
од пољубаца у сновима на тренутке,
зар нестадоше моје несталне уобразиље
негданих ноћи тек тако?

Остадоше ми само крвава плућна крила
извађена из њихових груди –
висе у мојим шакама крта и нестална
осипају се кроз прсте из дана у дан.

Моје гиздаве Русаље са уснама напућеним,
и белим доколеницама на листовима
остало ми је да маштам
о вама, но, и тоје нешто.

Пре но вас убије светлост. Густа обредна
светлост јутра у вишњику. Не дозвољавајући
да ми се покажете после сна

Где сте сад лепе нестале,
одевене у хаљине зелене леске,
моје тело није намењено
за ваше гробове.

Можда Русаље колају светом,
преварим се и помислим понекад,
да би ме варале са патуљцима,
са наличјем оног што сам некад био,
мистрија или мистерија
у пећини при запаљеним свећама.

Русаље су ми долазиле у снове
са бушенима – свиралама
од сирове коре липе. У време кад је цветала зова,
жалостиле су нечије судбине.

Да би затим одбациле свирале
и као уплашене свраке навалиле на мене.
Можда су се то само оне
објавиле из своје смрти
жељне за драганом,
за бујањем пролећа жељне,
од свих годишњих доба
најрадоснијим празником у Хомољу.

Ја знам да су свратиле у пуст крај
мојих снова, љубави жељне,
спремне на просидбу. Куд нестадоше, оне?

 

О аутору: Александар Лукић је рођен 6. августа 1957. године у Мишљеновцу. Основну школу је похађао у родном месту и Турији. Средњу школу је завршио у Кучеву, а дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду.

Почео је да пише и објављује као студент уз старијег брата Мирослава. Песме објављује у београдској Књижевној речи. Књижевна омладина Србије му објављује прву књигу песама „У вагону Розанова“, за коју је добио Бранкову награду. Прочуо се по песми „Пољска муштикла“, због које су својевремено биле расписане политичке потернице.

Лукић живи и ради у Пожаревцу, као директор у Центру за културу и уредник Едиције БРАНИЧЕВО.

Са старијим братом Мирославом Лукићем основао је Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, који је излазио кратко (1998). Уређивао је часопис „Браничево“ у два наврата (1994-1995, и од 2008). Александар Лукић је, у едицији коју уређује последњих неколико година, објавио велики број наслова из различитих области књижевности и културе.

Као песник је превођен на румунски, француски и енглески језик.