Јана Алексић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2018. годину.
Награђена је песма „Harmonia obscurae“

HАРМОНИЈА obscurae

Драги, разумеш ме сад
нехотице те прозивам за све јереси
негирања стабилне вертикале
из растиња стрелишта згаришта сва
женка статична податна чекам
чекам храбра улагивања
жмурим на твоје допадљиве несташлуке
моје лаке клизаве странпутице
опчињена лицима маскама пређеним пољима
превејаним и интелигентним победама
у игрици „Не љути се, девојчице!“

Машим темпо излазим из ритма

Апорије загнојиле на белој кожи када
се кријем у шареним причама
које ми, као празничне бомбоне,
просипаш по постељини
и не умем одабрати најслађу да
ми сочно додирне непце и задовољи знатижељу
прогутати цео спектар противничких укуса

Машим слогове изневеравам слик

Којом истином ме овог пута разбуђујеш
из дремежа предрасуда о нашем
лепљивом а неопипљивом односу
јер дуго дуго нема ни једне зачудне опаске
нити умилне баналности
о твојим освајачким походима
јер дуго дуго све истине ћуте
нејака сам да измислим још коју

Машим тропаре искорачујем из канона

Док се међутим умишљено надмено
појављујеш свуда осим под балдахином
мога лудила – аркадије дома колевке
оглушујући се о изричиту забрану
да поседујеш невина удубљења на Магдаленином телу
иако рачунаш на топли дочек
са свим ђаконијама сатенских ноћи
опробај великодушност ове посрнуле домаћице
чије су намере веселе
надасве добре

Машим мере одступам од упутства

Изнова те опомињем, недоказаног дечака,
с крупним очима, начуљеним ушима
Врати ме до мог брода на реци
И правдам ти се као неком Господу
непоузданом оријентиру у нашим мимоилажењима
Немој ме погрешно разумети
иако машим смисао сигурне палубе
с које си ме „срушио“
кад те с досуђеном посебношћу
упорно одлажем, поричем, оправдавам
прибијам уз нагост ове изгладнеле душе
Нико не може бити анђео довека

Драги, избави ме из ове песме!

О аутору: Јана Алексић рођена је 1984. године у Крагујевцу. Основне и мастер студије завршила је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на студијском програму Српска књижевност и језик са општом књижевношћу. Докторску дисертацију Милан Кашанин као тумач нове српске књижевности одбранила је 2016. године на истом факултету. Добитница је награде из фонда Радмила Поповић за најбољи дипломски рад из предмета Српска књижевност XX века, одбрањеног на Филолошком факултету у Београду 2009. године. Током 2017. године обавила је постдокторско усавршавање на Универзитету у Венецији, при Одсеку за славистику Департмана за лингвистику и компаративне културне студије (Дипартименто ди

Студи Лингуистици е Цултурали Цомпарати, Университà Ца’ Фосцари Венезиа, Италиа).
Поезију, критику, научне радове и есејистику објављује у књижевној и научној периодици и зборницима.

Објавила је три збирке песама: Топао камен, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2014, Упијање, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, библиотека „Поезија, данас“, 2017, Аријел аноним, Завод за проучавање културног развитка, Београд, 2018.

Запослена је на пројекту „Културолошке књижевне теорије и српска књижевна критика“.