Милан Мицић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2020. годину.
Награђена је песма „Селимо пољупце од капи до капи“

СЕЛИМО ПОЉУПЦЕ ОД КАПИ ДО КАПИ

Негован, чудан свет.
(Са још живим
комадом неба.)
Тешко време свемира
и чврсто обраћање
животу да вечно
ваља бити сит.
(Свеже ране
сунчеве светлости.
Велико бешчашће
удаљених звезда.)
Слаб сјај кашике
за ручком у кругу
са привидом породице.
Разуђено пљачкам мрак.
Товарим сенке
на журбу.
Мој вечни дремеж
на пени
и никад исто
нестајање пред зору.
(Мрак има
укус оданости.
Више оштећења
на мојој слабости.)
Знам да ми коса
није жива…
(Голим рукама
хватам
глас.)
(Голим шакама
грабим
гркљане ваздуха.)
Сенке око мене
путују саме,
и као
покисла штенад
долазе ниоткуда.
Појавила си се
у новембарској ноћи.
Изгубљена у
осмеху очију.
Као љупки трик
голицала си
ми душу.
(Лагано и тихо,
као пером.
Кап по кап
твог одјека
на белу
пустињу душе.)
Рекла си :
„Полако!“
Рекла си:
„Њушке су биле
у праву.“
Причала си:
„Они мењају
материју у срцу
за материју ничега.“
„Ми морамо
другачије!
Нема везе
што је слаб
вид тренутка!
Да пробамо
да дишемо
наопако!
Можда нам успе!
Ако нам успе:
онда смо
љубав!“
Причала си:
„Није ред
да се пева
док заливамо
пустињу.
„Певаћамо
када буде
јака киша
по њој
и тада ћемо
селити пољупце
од капи до капи.“
Имали су укус
истанчаног, непознатог
васионског тела,
Брано.
Та ноћ
била је
као кап кише
на плесној сцени.
Слушали смо
како дрхи
љуска јајета
у мраку,
како недељна ноћ
шета лево-десно,
како нам се
погледи везују
канапом љубави.
Пољупци у мраку
били су
случајни залогаји.
Мој грч.
Твоје усне
храниле су ми ране.
(Очигледно твоје завођење!
Прогнала си ми
очајни новембар
у врели август.)
Повређивала
да би ме лечила.
Узели си
џак из мене
и понела у ноћ
на раменима
боје седефа.

О аутору: Милан Мицић (Зрењанин, 1961), историчар по професији и књижевник по вокацији, један је од ретких савремених домаћих аутора код којих се складно и успешно преплићу бављење науком и белетристиком. Објавио је тридесетак књига из историографије, есејистике, документарне прозе, кратке прозе и поезије, међу којима су:Месец од венецијанског сапуна (2013), Код живахног огледала (2014), Списак сеновитих имена (2016), Аб ово (2018), Дан који је стао да се одмори (2019); Бећарац и сеферини (2008), Српски добровољци 1914-1918: животи, сећања (2017), Американци-српски добровољци из САД (1914-1918) из 2018. и др.

Добитник је више престижних награда – „Стеван Сремац”, „Милован Видаковић”, „Браћа Мицић”, „Андрићева стаза”, Специјална повеља „Владимир Ћоровић” СПКД „Просвјета” у Гацком за историо-графију. Добитник је награде „Теодор Павловић” за књигу године (2018) и награде „Карољ Сирмаи“ за најбољу књигу приповедака (2019).

Песма „Селимо пољупце од капи до капи”, очигледно је, припада циклусу љубавних песама посвећених Брани, песниковој супрузи. Оне су објављиване, најпре, у књижевној периодици, а 2017. године и у песничкој збирци, индикативног назива, Зове се Брана. Поједине песме из ове збирке биле су претходних година у најужем избору за Ленкин прстен. Несумњиво је да је љубавна тематика од прворазредног значаја не само за интимни, већ и за поетски свет Милана Мицића.

Већ је примећено да је Мицићева љубавна поезија и чулна и езотерична, налик на молитву, али и на контемплацију. Она је и немирна и страсна, али и спокојна и нежна. Вешто избегавајући понављање и патетику, али не прикривајући своја осећања, Милан Мицић успева да пева о самој суштини љубави, која се не мења под утицајем времена и догађаја око нас, него остаје трајна и снажна, без обзира на све.