У свечаном амбијенту, песнику Мирославу Алексићу додељена је награда за најлепшу љубавну песму написану између две доделе награде „Ленкин прстен“.

Поштоваоци културе и љубавне поезије могли су да осим награђеног аутора и његове песме, на додели, виде и чују Академски хор „Лола“ из Београда, Војина Ћетковића и његово извођење чувене песме Лазе Костића, „Santa Maria della salute“,као и део монолога „Ја, Лазар Дунђерски, који је извео глумац СНП-а, Миодраг Петровић.

На свечачној додели награде коју је за најлепшу љубавну песму на српском језику установио Дом културе Србобран пре 12 године, oсврт на велику  велику и мистичну љубав Лазе Костића и Ленке Дунђерски направио је председник општине Србобран, Радивој Парошки.

Он је говорио и о значају породице Дунђерски за културно историјско наслеђе Србобрана, али и српског предузетништва и задужбинарства.

У име Покрајинског секретаријата за културу, информисање и односе са мањинама, беседу је одржао Хаџи Зоран Лазин, подсекретар, иначе један од вишегодишњих посетилаца и поштовалаца „Ленкиног прстена“.

Због чега је песма „Тај трен“ заслужила да се нађе међу најлепшим љубавним песмама на српском језику образложила је у име жирија, професор Биљана Пушкар.

ТАЈ ТРЕН

Како је изгледао тај трен
док га је мерио сат
на далеком торњу негде
Док је сипио из пешчаника
и сударао се с молекулима воде
у клепсидри негде
Да ли је то био рез у оскудном времену
или размак у једноличном простору
Тек та је жена с тамним наочарима
прошла кроз башту једне кафане
окрећући се заводљиво
према старим странама света
и осврћући се да види
да ли се то пролеће вуче за њом
као крајеви венчанице
И онда је застала пажљиво
као да не пробуди дете
Чини ми се да је то био тај трен

Након што је примио награду из руку председника општине Србобран, Радивоја Парошког и директорке Дома културе, Браниславе Секулић, скупу у сали малог позоришта обратио се и лауреат овогодишње награде:

Лаза Костић, полемишући на једном месту са естетичким ставовима Чернишевског, тврди да је фантазија исто толико реална као и ма каква функција човечјег мозга, као и ма каква друга појава у природи, као падање кише, као севање муња, као сијање сунца…

Мудри Аристотел у својој „Поетици“ вели да се историографија и поезија разликују по томе што историографија приказује оно што се истински догодило а поезија оно што се могло догодити по законима вероватности и нужности. Но, поезија је за Костића, ипак, и нешто знатно више од онога што произлази из ове тврдње великог хеленског  философа. У својој књизи о Змају Лаза каже: “Песнички занос није ни јава ни сан већ неко треће стање душе, оно најдушевније стање.” . А у том стваралачком трансу долази до сукоба парова сила ( „Два се у мени побише силе…каже песник ) сучељавају се и разрешују супротности  искуства и фикције, нагона и интелекта, објективне стварности и субјективне визије, рационалног и ирационалног. Ту,каже Лаза, “нема више умирања, не може се више ни смрзнути ни изгорети”.У својој лабудовој песми, Santa Maria della Salute, објављеној годину пре смрти, 1909, Лаза Костић је, онолико колико је то смртнику дозвољено, закорачио у ово стање. С том песмом се завршава један и почење други велики век српског песништва. Она је и класична и модерна истовремено. Она је прећутни  омаж великим мајсторима верса какав је био Војислав Илић, нпр и наговештај генија Црњанског који већ долази јер  је прву песму објавио 1908. године. И да српска поезија нија дала никог до ова три песника, било би јој место у врховима европског песништва.

Први наш преводилац Шекспира унео је шекспировску драматуршку снагу  у свих петнаест строфа своје најлепше песме, и  архитектонску лепоту равну раскоши славне венецијанске цркве. Само што је у темеље његове песничке базилике уместо далматинског бора узидана сва духовна и телесна лепота дивне Србобранке,Ленке Дунђерски. Но, о њиховој љубави је пуно речено и не бих данас томе вероватно могао да дам већи  допринос.

Ипак, да се упитамо, да ли је случајно да је Лаза отишао да умре у Беч готово у дан када се навршило петнаест година од Ленкине смрти у истом том Бечу. Да ли је случајно да та велика песма има тачно петнаест строфа, за сваку годину безњенице по једна. Ленка је дакле умрла на дан свога рођења 21. новембра, на дан Светог Архангела Михаила, а Лаза 26. новембра. Има ли неког вишег, кабалистичког смисла у свим тим бројевима. И није ли песник јасне профетске вокације већ све то уткао у свој живот и дело као недокучиву тајну. Нешто слично учиниће само јединствена Аница Савић Ребац, гле чуда, ћерка Лазиног најбољег пријатеља, доктора Милана Савића, неколико деценија касније.

У славу своје дивне суграђанке Ленке Дунђерски, град и општина Србобран установили су јединствену, на српском културном простору,књижевну награду, са више него симболичним називом – Ленкин прстен. Одужују се тако највећој музи српског песништва, у овом граду који носи најлепше име међу српским градовима. Али, одужују се некако и у име свих нас и својој најгласитијој породици, славним Дунђерскима. Србобран је дао многе велике, чувене и угледне  имућне породице: и Каћанске, и Гаванске,  и Манојловиће, и Продановиће и Стефановиће и друге. Али, у колективном памћењу нашег народа најјасније светли име Дунђерских зато што су вероватно најбоље препознали значај културе и просвете за узрастање српског народа, зато што су били мецене једном Лази Костићу и једном Урошу Предићу, зато што су изградили српско девојачко васпитавалиште Ангелијанум у Будимпешти или позориште у Новом Саду, зато што су међу највећим добротворима Матице српске и друштва Привредник.. И можда  је случајно, али је занимљиво напоменути, да је баш у једној соби њиховог хотела Царица Јелисавета  у Новом Саду Црњански написао своју програмску песму – „Суматра“…

На крају, желим да искажем  велико задовољство што сам лауреат ове значајне и лепе награде. Високо уважавајући све досадашње добитнике, посебна ми је част  што су пре мене Ленкин прстен добили творци двеју култних љубавних поема српског песништва, Матија Бећковић и Перо Зубац, као и Благоје Баковић, песник који је, по мом скромном суду,написао највише најлепших српских љубавних песама.  Желим да изразим велику захвалност граду и Општини Србобран, Дому културе, жирију који је одлучио да награда припадне баш мени, уметницима који су увеличали ову свечаност и наравно свима вама који сте вечерас овде.