На јучерашњи дан у галерији Дома Културе отворена је већ најављена изложба младог уметника из Србобрана, Ђорђа Ћорића. Изложба носи назив „Отисак живота“ и ради се о серији портрета начињених техником графике.
Концепт изложбе настао је још 2014. у периоду када му се отац разболео. Тада је, како каже, запазио значај живе речи и разговора и почео да развија своје прве релевантне утиске и импресије засноване на специфичним разговорима које је вршио са различитим, њему важним особама. Касније је импресије и слике пренео на графички лист и тако је настала серија радова о којој је реч.
Најавивши Ђорђа, изложбу је отворио вд директор Дома Културе Владимир Николић обраћајући се присутнима:
„Посебно ми је задовољство када смо у могућности да представимо неког младог уметника, а толико успешног. Ђорђе Ћорић, да не говорим сад биографске податке, већ само оно најважније, завршио је акададемију уметности у Новом Саду и мастер студије на одсеку графике. О његовом раду, рећи ће више он сам. Ја само желим да кажем да је он награђиван аутор и овде и иностранству, а његове изложбе је видео велик број људи. Са жељом да се наша сарадња не заврши на овој изложби, са жељом да и даље ниже само успехе у свом раду, са жељом да његова изложба обиђе цео свет, проглашавам изложбу отвореном.“
Посетиоцима изложбе се обратио и Ђорђе:
„Отисак живота“ за мене јесте нешто потпуно лично и изложба јесте један живи и искрени исказ онога што ја желим да поручим како самом себи, тако и самој публици.
„Отисак живота“ настао је пре свега са портретом „Отисак живота 3-57“ који јесте портрет мог оца. Концепт је почео да се развија пре 3 године, ако могу тако да кажем, и саму технику сам почео да истражујем негде на својој трећој години основних академских студија.
У основи концепта „Отисак живота“ јесте пре свега човек, наша бит, наша емоција и све оно што смо добили као дар у току нашег бивствовања у овом животу. За мене тај дар јесте емоција коју има сваки човек и пре свега разговор који има сваки човек. То јесте жива реч, жив разговор, говорник и саучесник у том разговору. Сматрам да се нажалост та жива реч, та искрена емоција и сам разговор током овог бурног нашег живота, ако могу да кажем футуристичког, губи.
Због тога сам са сваком портретисаном особом водио један разговор. Не волим да кажем интервју јер је он за мене нешто што припада једној другој грани, док сам разговор као разговор припада човеку и ономе унутрашњем. Оно што је била срж самог истраживања током овог концепта јесте то да ли људи и даље препознају оно наше унутрашње, а жеља је да на основу нашег спољашњег ми упознамо унутрашње.
Сматрам да свака особа, да свако овде од вас, па и сам ја, поседује једну личну мапу, један лични отисак живота. Због тога су сви ови портрети структурално богати на својој површини, а сам крупан кадар јесте нешто што мене изузетно интересује због тога што се у једном макро плану сва та мапа да ишчитати, а није видљива на сам први поглед.
Да бисмо спознали себе, да бисмо извршили једну самоанализу анализу и анализу другог, односно нашег ближњег, потребно је да изађемо из себе, а изаћи из себе свакако није лако. Тако да ако било ко од вас на основу ових портрета наиђе на одређене упитности о самом себи као појединцу или о једној глобалној групи људи којој тај појединац припада, онда сам ја успео.“
А у разговору са нама додаје:
„Сматрам да свака особа може да начини тај корак „више“, под знацима навода, и да изађе из себе како би урадила и извршила ту неку самоанализу али и анализу према том неком другом. Јесте тешко због свих неких социјалних аспеката који нас окружују али појединац мора да размишља тако.“
Као и разговор, порука је за њега важан мотив и то је један од разлога због којег његове графике одликује изузетно висок ниво детаља, структурална богатост и наменска употреба симболике боја. Сваки детаљ је битан, јер и он нешто говори:
„Боја игра велику улогу у серији „Отисак живота“. Када сам размишљао о боји, заправо, црна као црна јесте једна типично графичарска боја и богатство те црне јесте одраз једне квалитетне графике. Црну као црну изузетно волим у самој графици.
Зашто онда боје на одређеним портретима?
„Свака боја представља унутрашњи карактер портретисане особе. Делом се то односи и на нека књижевна дела која ја визуализујем и једноставно стварам мирис те боје ако могу тако да кажем током разговора са тим особама. Наравно, посредством њиховог говора и емоција које сам ја препознао.
Са друге стране, боје су земљаних тонова, зато што једноставно та нека циркулација смрт-живот, односно процес живљења, смрти и поновног рађања, јесте нешто што сам ја препознао у овој серији и због тога тај земљани тон и земљани карактер боја преовладава на овим портретима.“
Тврди да за 2019. нема посебних планова али да планира да ради и излаже што више, а циљ му је, говори, да га што шира публика види.
Изложба ће бити отворена од 15. 01. – 30. 01. 2019. за све заинтересоване.