Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) је 1999. године 21. март прогласила Светским даном поезије. Циљ обележавања овог дана је промоција читања и писања, објављивање и проучавање поезија у језичким заједницама широм света. Намера је била и да се ода признање националним, регионалним и међународним песничким покретима.

Поезија је књижевно дело у стиховима. Али: поезија не мора да буде чврсто организован начин изражавања – она је слободна да дише и живи како песник хоће.

Она је субјективна – у мислима и осећањима. Њу читамо, и уз њу учимо – себе.

За њу је потребно време. Она нам каже да застанемо.

Поезија се игра звуком и смислом, а гласови и слогови речи подједнако су важни као и исте речи.

Речи у поезији, поред тога што нешто значе, оне и звуче и изгледају – оне постоје као биће. Имају своју боју, звук и мирис.

Поезија упућује читаоца на асоцијације изван свакодневног језика. У песми је важан распоред речи, ритам, звучење и значење. Она нам шаље сигнале како да покушамо да одгонетнемо свет, а уобичајене ствари, догађаји и мисли добијају нове асоцијативне оквире.

Иако сажета, она није једноставна. Потребни предуслови за читање поезија: способност, образовање, осетљивост за лирски израз, познавање традиција унутар којих је песма написана, познавање језика и књижевног израза. Данас, када је ова врста уметности маргинализована у свим сегментима културе, потребни су и воља, стрпљење и упорност.

Да ли је тачно да се данас поезија не чита, да је затворена и елитистичка категорија, нека свако сам просуди и призна себи када је последњи пут читао стихове…