Јуче у галерији Дома културе, одржан је први живи меморијал у оквиру Дана културне традиције, једне од манифестација којом Србобран чува своје духовно наслеђе од заборава. Приредба посвећена сећању на некадашњу институцију кафане која је постојала на овим просторима, успешно је отпочела око 20:00 часова окупивши Србобранце живописним и издашним програмом.

Милица Зарић, директор Дома културе, отворила је догађај кратком најавом осмишљеног садржаја:

“Добро вече и добродошли на 18. по реду Дане културне традиције. У претходних 17 година имали сте прилику да видите различите изложбе, разне старе занате смо приказивали, обичаје, могли сте да пробате многобројна старинска јела и слично али ове године смо се одлучили за нешто мало другачије. Одлучили смо се за кафану. Не за кафану какву ми данас познајемо, већ за кафану из друге половине 19. века до пре друге половине 20. века. Када је кафана била стечиште уметника, песника, писаца, глумаца, али и политичког живота…”

Гости галерије су током вечери могли уживати у промоцији књиге “Нови Сад: Кафанологија и проституција” публицисте и хроничара Зорана Кнежева, рециталу Горана Благојевића, сценском
приказу кафане од стране КУД Петар Драпшин али и записима и анегдотама о србобранској кафани, сачуваним од стране великана новинарства у Србобрану, Миленка Генчића, читаним од стране Николе Веселиновића. Млађани Угљеша Сурдучки, преузео је улогу конобара, посебно битног дела сваке кафане, па тако и овог сценског приказа.

Дешавање је уоквирено постављеном изложбом фотографија и слика некадашњих србобранских кафана, као и изведбом култних староградских и народних песама од стране тамбурашког оркестра “Договор” који је омогућио да весеље на самом крају догађаја кулминира, чини се, спонтаним формирањем народног кола, којем се придружила већина учесника овог догађаја.

Зоран Кнежев, приликом изјаве за медије, прокоментарисао је различите теме обрађене у својој књизи али и значај кафане за некадашњи живот Војвођана.

Делове његове изјаве, тематски разврстане, преносимо вам у наставку овог текста.

ПРВА КАФАНА

Први део књиге говори о самом настанку кафане. Ту објашњавам појам кафане, када се први пут појављују, где се први пут појављују итд. Дајемо неки генерални увод у ту причу, у тај кафански живот, не само Новога Сада, него читавих тих простора. Интересантно је рећи да је прва кафана у широј околини Новога Сада, отворена 1526. године у Сремској Каменици, која је још пре Мохачке битке имала кафану која се налази у старим записима. У књизи, пратим кафански живот Новога Сада од настанка, првих кафана, до ту негде, до краја 20. века, фактички до почетка 21. века.

О ЗНАЧАЈУ КАФАНЕ

Зашто је интересантна кафанска прича? Као што сви знамо, у неким прошлим временима, прво иде црква, па кафана, па школа. Кафане су биле уз порте, цркве и то је једноставно било место где се окупљало становништво. Власник кафане, поп, учитељ и лекар су били четири најзначајнија човека у сваком месту, у прошлости свакога града. Кафеџије су увек били имућни и добростојећи људи, који су, хајде тако да кажемо, диктирали неки живот и темпо живота тих градова у којима су биле кафане.

Рођење, смрт, венчање… Цео животни циклус се дешава у кафани. Некада, куће су биле затворене за грађанство. Људи су се упознавали у кафанама, послове су завршавали у кафанама, све што је битно било за живот, завршавало се у кафанама. Тек много касније су људи
отварали своје одаје, своје собе и почели да примају у своје куће госте и пријатеље. То се све завршавало у кафанама и само тих пар реченица вам говори колико је кафана била битна, за прошлост, не само простора Војводине, Србобрана, Новога Сада, већ уопште, за живот наших људи, поготово паора и сељака који су један део године буквално проводили на земљи која их је хранила, а други део године су, када та земља више нема потребу за тим да се обрађује, проводили у кафанама, дане и ноћи.

О ПРОСТИТУЦИЈИ

Усудио сам се да на шесто и нешто страна обрадим тему кафанологије, а некако ми је уз ту тему кафанологије нужно ишла и проституција зато што је она била саставни део кафанског живота Новога Сада, из тог разлога што је, као што вероватно сви знамо, Нови Сад био град војске. Позната нам је Петроварадинска тврђава, на коју горе до педесетих година 20. века није могао нико да оде, ко није био војно лице.

Једноставно, потреба војске је и од града Новог Сада направила то да Нови сад има доста кафана и доста бордела у том неком времену. Проституција је била легална, како у Србобрану, тако и у Новом Саду, на простору Аустроугарске, од 1894 то 1934. Све док пар месеци пред
смрт, краљ Александар није укинуо легалну проституцију, наводно, због ширења полних болести.

Ми сви на проституцију гледамо на један други начин, из неке нама само знане визуре, али не треба не треба да заборавимо да је овде била Шајкашка, да су овде ратови односили јако велики број наших момака, војника. Аустроугарска војска је ратовала по свим ратиштима у Европи. Породице су биле многобројне, а те некадашње жене су морале да прехране и по десеторо деце. Неко се бавио црном берзом, неко је ишао у надницу, а неко се се одавао проституцији – чисто из материјалних разлога. Постоје записи да су се те даме које су се бавиле проституцијом касније удавале и потом биле узорне мајке и домаћице.

Једноставно, то морамо гледати кроз неку другу призму него што је то данас, ипак је то велика разлика данас у односу на 19. и 20. век. Нема ту, нити у књизи – нити овако, ништа накарадно,
ништа скарадно.

То је, просто, једна животна прича.