Срђан Малешевић добитник књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2021. годину.
Награђена је песма „Кад одеш“

КАД ОДЕШ

Кад одеш, одсећи ћу орах испред куће,
припустићу траву,
да прекрије сенке празнину,
празнину у коју нико сем тебе није крочио.
Упалићу ватру и у њу наложити пруће,
спустићу главу,
да не гледам неба белину;
– Ти си стих бесмртни који још нисам срочио.

А који сам знао од ноћи кад сам те уочио.
И угледао децу у твојим боковима,
немире у белим рукама,
и оњушио ти дах.
Умрех а да ми нико није предочио,
да ћу умрети у оковима,
и у највећим мукама
сагорети у прах.

Кад одеш, обојићу очи и зидове у црно,
запалити слике и писма,
и све чег ме је срамота.
Од бурме ћу излити зрно,
за пиштољ којим се наручује
последња причест, шприцер
и „ Три метера сомота…“

Кад одеш, доселићу цигане у предњу собу,
одчепићу најскупље буре
и заклати најдебљу гуску,
У спомен свих дана сивих.
Нека ми свира банда – ко на гробу,
Нек плешу свилене цуре:
– Уместо тинте црвеним вином,
Нека ме испишу из живих!

О аутору: Срђан Малешевић је рођен 1971.године у Вуковару. Прве песме је објавио 1992.године. Прву самосталну књигу песама је објавио 1995.године, под називом „Претпоноћне и друге песме“, другу 1999.године под називом „Одлазак са Итаке“ а трећу 2014.године под називом „Одјек над равницом“.

Пише и прозу коју је објављивао у књижевној периодици. Позоришном представом, под називом „Варошка капија“, обновио је рад Аматерског позоришта „Бранислав Нушић“ у Шиду.

Песме су му Перо Зубац, Павел Гатајанцу, Светислав Ненадовић, Дејан Томић…). Песме су му превођене на енглески, немачки, руски, македонски, русински и словачки језик. Од 2005.године до данас је преседник организационог одбора културне манифестације „Вишњићеви дани“.

Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије. Председник је Књижевне заједнице Шид и директор „Културно-образовног центра“ у Шиду. Добитник књижевне награде „Аполон“ за 2016.годину. Живи и ради у Шиду и Сремској Митровици.

Песма “Кад одеш” је написана у најбољој традицији љубавних песама. Темом одласка (односно умирања, смрти), подсећа на романтичарске песме: од Бранка Радичевића, Змаја и Лазе Костића, преко песама Мирослава Антића, Пере Зупца и Душка Трифуновића, до наших савременика – Ђорђа Балашевића, Благоја Баковића, Мирослава Алексића. Сва је у славу вољене жене, а њен одлазак, једног дана несумњив, лирски субјект најављује са великом тугом, али и са иронијом.