Позоришна представа „Шта остаје после заноса?“ која испитује лик Наталије Обреновић, одржана је јуче у сали Малог позоришта у Србобрану. Монодрама у режији српске књижевнице Исидоре Бјелице, оставила је значајан утисак на публику, a неки од наших суграђана добили су и прилику за учешће у изведби представе „Шта остаје после заноса?“, остављајући на њу свој лични печат и допринос.
Интерактивни моменат прокоментарисала је и након представе, сама глумица, Јелица Брестовац.
„Осим тих момената интеракције, и током саме представе, Наталија, односно ја, обраћам се директно публици и нема те ограде између нас. То може бити застрашујуће у једном моменту и за самог глумца, све док не пређе ту баријеру, а ово је једна интимна прича, која као таква повезује лик са публиком, која је сведок догађаја. Мене је надахнула и импресионирала реакција публике. Они су сви дисали као једно, пратили су причу и када је био неки тежак тренутак на сцени, трагичан, осетила сам и те уздахе и можда и по коју сузу. Ипак, било је и комичних сцена па мислим да је публика, ипак, имала ту неку равнотежу.“
Ипак, успостављaње контактa са публиком билo је само додатни знак пажње којим је ова представа обогаћена. У срца гледалаца урезали су се најпре трагички елементи представе, којима је пружен исцрпан портрет душевног стања велике краљице српског народа коју у драми упознајемо не само кроз њену титулу и звање, већ кроз широко бреме јаких емоција скривaних иза хладног и неприступачног карактера у који су уткани комплекси опречних осећања огорчености и мржње, те опроста и безусловне љубави која, како сама Наталија тврди – отклања сав бол.
Величина Наталијиног крста открива се као величина личности српске краљице, на коју је осуђена самом собом и поменуто бреме је, стога, само њој у потпуности познато. Стоички карактер ове жене не би допустио другачије, но у Бјеличиној режији и захваљујући сачуваним историјским доказима, имамо траг којим га наслућујемо и који нам отвара простор дивљења.
„Свака изнета чињеница у представи је проверена вишеструко тако да се нисмо поигравале са неким подацима и информацијама. Све оно што смо изнеле је тако. Наравно, постоје и неке тајне, добро скриване, којима историја није желела да се бави и у животу сваке жене, па чак и краљице, свакако постоје ствари које су интригантне.“ – казала је Брестовац.
Наталија је краљица, да, а пре тога – жена од крви и меса – човек попут осталих. Претрпљена неверства мужа Милана Обреновића, лични прогон из отаџбине којој је дала себе али и политички покушаји скрнављења богоугодне мајчинске улоге судбински јој утврђене и додељене – то су биле тачке пуцања овог јаког женског духа, чије се снага на њима калила и који је упркос своукупном труду сила мрака, беде и несреће, одбијао да се сломи – учинивши је фигуром узора и светиоником за којим би други могли поћи.
На крају, не умањујући њихову тежину и значај, откривамо кроз рефлексију и разговор са глумицом да су тешкоће Наталијине у крајњој црти, универзалне.
„Наталија је доживела велике трагедије и имала је, ето, тај несрећни брак – ипак је волела и била до краја велика жена, хумана, добротворка, због чега је порука ове представе јесу пре свега опрост и љубав и она нас на неки начин учи како да превазиђемо тешкоће са којима се свака жена може срести и данас. То је била и једна од идеја – да пренесемо ту причу у данашње време, јер и данас можете наћи жене које се налазе у сличним ситуацијама, по питањима детета, брака… Наталија је за своје време итекако била модерна жена. Она је у српско друштво донела више новина, имала је свој часопис и учила је жене многим стварима. Некако за њу везујем и традицију и оне праве, женске и породичне вредности, а опет је она некако и модерна жена. Што би се рекло у неком модерном жаргону, Наталија је једна жена за све.“ – изјавила је Јелица.
Публика, препознајући то, омогућила је да на самом свршетку, прича о контраверзној српској краљици у дирљивом и убедљивом тумачењу Јелице Брестовац, буде испраћена громогласним аплаузом публике.
